Veštice ili Veštac

[Bagra]

Veštica (ili veštac) je osoba koja se bavi veštičarenjem.
U mitologiji se veštice smatraju bićima koje poseduju natprirodne i magijske moći i obično se zamišljaju kako lete na metli. Čest pratilac veštice u bajkama je crna mačka.
U prošlosti, mnoge osobe su optuživane da se bave veštičarenjem i pod takvim optužbama progonjene i ubijane. U većini slučajeva to su bile žene a jedna od najčuvenijih i najsurovijih kazni bila je spaljivanje na lomači. I danas, u vidu neopaganizma postoje ovakva verovanja, kao i ljudi koji sebe nazivaju vešticama i vešcima.



Tokom srednjeg veka u mnogim katoličkim zemljama Evrope postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica odigralo se 1482. godine u Sevilji.
Ostaci poznatih jeretika, grešnika i »veštica« često bi po sudskom nalogu bili posle spaljivanja usitnjavani i razbacivani po đubrištu. Skelet individue, optužene za veštičarenje, po zakonu zvanom »Akt Veštičarenja« (Witchcraft Act) spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit (St. Osyt, Brightlingsea), otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama koje lomača može razviti i bio položen u zemlju pre više od četiri stotine godina.
Antropolozi, koji su analizirali pronađene ostatke, pretpostavili su da je telo bilo nepotpuno spaljeno i da su srodnici pri inhumaciji uspostavili anatomski raspored ostataka.
Najpoznatiji lov na veštice odigrao se 1692. godine, kada je devetnaestoro ljudi u američkom gradu Salem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Salem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i literaturi koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i muzej
U Keniji je, iako su rasprostranjene različite afričke religije, islam i hrišćanstvo, i danas veoma izražen strah od magije koji je kulminirao u maju 2008, kada je u oblasti Kisii, policija je uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili jedanaestoro sunarodnika koje su optužili za veštičarenje.



Spaljivanje veštica u Srbiji
U Srbiji se progon veštica dešavao pre dva veka. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne veštice bile izuzetno ozloglašene u narodu i sa njima se neretko veoma okrutno postupalo. Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre“. U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole. Postoji priča da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljaci požalili da im jedna baba „mori“ decu. Buljubaša je batinao babu, ali i njene drugarice koje je ova u očajanju optužila da su takođe veštice. Batinama su bile izlečene od veštičarenja, a za trud buljubaša je dobio novčanu nagradu. Bilo je još primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu zato što je veštica. Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije“. I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice“. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su pre 150 godina posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.


Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga (rus. Ба́ба-Яга́, srb Baba Roga, mak Baba Roga, bug. Ба́ба Я́га, polj. Baba Jaga). Ona je čarobnica koja živi u šumi, u izbi postavljenoj na kokošije noge. Oko ove kuće je ograda od ljudskih kostiju i lobanja, umesto brave su vilice oštrih zuba. Reza je ljudska noga, a ključ - ruka.
Baba Jaga hvata junake i proždire ljude, a u peći peče ukradenu decu.
Najčešće je zamišljana kao ružna starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju.
U nekim pričama se pominje da se kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči. Prema nekim teorijama koliba na kokošjim nogama zapravo je interpretacija uobičajene konstrukcije nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, namenjene čuvanju zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora postavila bi se na visoke stubove od drveća koji su ličili na kokošije noge. Sličnu ali manju konstrukciju koristili su u Sibiru za figure bogova koje su jedva stale u kuću, kao što u bajkama Baba Jaga ispuni unutrašnjost kolibe.



Veštice su, pretrpele velike promene od onih prvobitnih, pa do savremenih shvatanja i verovanja. One su prvobitno bile demoni samo jedne uže srodničke zajednice da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju đavolski duh, koje noću izlaze iz groblja pa more decu. Za razliku od vampira koji uglavnom siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom.
Ove osobine i funkcije su izvorne i sve se mogu pronaći kod drugih indoevropskih naroda, naročito su srodne sa grčkim i rimskim strigama (koje su se javljale u obliku noćnih ptica dok se veštice inkarniraju u leptira). Reč veštica, sa osobenostima koje predstavlja, isključivo je slovenska i kao takva je zajednička za sve balkanske slovene.
Prema ruskim shvatanjima, veštice se mogu svrstati u dve grupe, dok se kod verovanja Srba one mogu podeliti na tri grupe. U prvu grupu bi spadale veštice u najprimitivnijem i pravom (izvornom) značenju: to su ženski demoni manističkog porekla koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojom se hrane. U drugu grupu dolaze demonske žene, koje su ili sa rođenjem donele sposobnost da budu veštice ili su je stekle kasnije na taj način što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu bi dolazile izvesne stare žene koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.
Za odbranu od veštica najčešće su korišćene basme i utuci. Najjačim utukom se smatraju beli luk i glogov kolac. Često je upotrebljavan rog koji se palio, a u primorju se protiv sumnjivih veštica «bacaju rozi» (upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni).
U nekim bosanskim predelima se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristi i nož, odozdo zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasnim su se smatrali so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama.
„Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi.“
Dokaz saveza sa vešticom je što se ponekad apostrofira sa rečju kuma. Osim reči kuma upotrebljavani su mnogi drugi eufemizami koji su nastali iz osećanja velikok respekta i straha. I samo ime veštica je eufemizam, pravo ime za nju nije poznato, mada bi bilo logično da je to vešta (ako je muški rod veštac).
Po iskazima osoba koje su navodno imale susret sa vešticama, sposobnost govora u tom trenutku je oduzeta, iako je osoba svesna i vizuelno sve doživljava.



Savremene veštice
Krajem prošlog veka nastupa pravi procvat neopaganizma i veštičarstva, u želji da se očuva kontinuitet drevnih tradicija često se koriste mnogi panteoni iz različitih vremena i kultura. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje piju krv, veliki broj savremenih veštica izražavaju privrženost prirodi i životinjama, pa su vegetarijanci.
Veštičarstvo smatra život svakog pojedinca kao sveti dar i naglašava isprepletanost svih stvari, kako vidljivih tako i nevidljivih. Sticanje znanja o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Polovinom decembra – na dan Svete Varvare, započinje period u kojem su magijske moći najjače, pa su žene u staroj Srbiji u to vreme učile veštinu vračanja. Osim toga, tokom svetkovina u čast kratkodnevice izvodili su se rituali za oprost grehova i ispunjavanje želja
Svetkovina kratkodnevice počinje 17. i traje do 22. decembra. Prvog dana obeležava se uspomena na Varvaru koja je svojim tragičnim životom, ali i čudima koja je izvodila u ranom periodu hrišćanstva, početkom trećeg veka naše ere, dobila titulu sveta. U ostalim danima izvode se određeni rituali kako bi se u narednoj godini obezbedili sreća i blagostanje….

Noć veštica (engl. Halloween) je svetkovina koja se u pojedinim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od Sveto veče uoči Svih Svetih ili engl. All Hallow's Eve ili engl. Hallow Eve. Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i traža slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

 

[Bagra]

VEŠTICE I MI

 

LEGENDA I STVARNOST

Salem se danas smatra nezvaničnom veštičijom prestonicom Amerike. Broj veštica koje žive u tom gradu se procenjuje na oko deset hiljada. Koliko ima veštica u celoj Americi, teško je reći, ali se smatra da se njihov broj kreće između petsto hiljada i milion i po.

Postoji ustaljeno i dominirajuće stereotipno mišljenja o vešticama kao o ružnim i zlobnim staricama, međutim, moderne veštice su često mlade i veoma lepe žene koje, po vlastitom tvrđenju, nikome ne nanose zlo. Veštičarstvo, po njima, nije pervertirano hrišćanstvo i nema nikakve veze sa obožavanjem nečastivog za kojeg tvrde da uopšte ne postoji.
Biti veštica znači pripadati veštičijoj religiji. Za razliku od velikih 'objavljenih' religija, u veštičarstvu ne postoje centralni sveti spisi za koje bi se moglo tvrditi da su došli direktno od božanstva. To podrazumeva da ne postoji ni neka harizmatična figura koja bi se mogla navesti kao neko ko je bio obuzet božanskim duhom i tako osnovao novu religiju. Veštice, umesto toga, tvrde da je njihova religija stara koliko i čovečanstvo i da se njeni koreni mogu naći u praistorijskom obožavanju Velike boginje.

VEŠTIČJA BOŽANSTVA

Primarno božanstvo veštica je boginja koja se simbolično poistovećuje sa Mesecom, ali i sa planetom Zemljom. Boginja se javlja u tri aspekta koji su korespodentni trima fazama Meseca. Faza rastućeg meseca odgovara boginji u aspektu device. Kako, za veštice, svaka žena predstavlja fizičku inkarnaciju boginje, ovaj njen aspekt odgovara periodu u životu žene, koji se završava dobijanjem prve menstruacije. Faza punog Meseca reprezentuje boginju u aspektu majke. To je istovremeno i period u životu žene koji traje do gubitka mentruacije. Period opadajućeg Meseca simboliše boginju u njenom aspektu starice, dakle, žene koja je izgubila reproduktivnu sposobnost, ali koja svojim znanjem i svojim iskustvom služi zajednici.

Identifikacija žene sa Mesecom i sa Zemljom nije samo stvar veštičijih shvatanja već se sreće i u najvećem broju drevnih kultura. Slavni psiholog Karl Gustav Jung je takođe imao sličan stav o povezanosti žene sa Zemljom tako da je, u jednoj od svojih knjiga, napisao sledeće: 'Žena se može direktno identifikovati sa Majkom Zemljom, ali muškarac ne može (izuzimajući psihotične slučejeve).
Veštice poznaju i slave rogatoga boga, koji reprezentuje Sunce, kao supružnika i nadopunu boginje. Njih dvoje zajedno čine, baš kao i kineske polarnosti oličene u vidu jina i janga, jedinstvenu celinu koja se razumom ne može pojmiti i koja je iskustveno dostupna samo prosvetljenim i u celosti samorealizovanim osobama. Veštice izričito tvrde da njihov bog nije hrišćanski Satana, već da predstavlja drevno božanstvo plodnosti (na što ukazuje i falus u erekciji), koje su poštovali prehrišćanski stanovnici Evrope. To božanstvo su hrišćanski misionari, u želji da pokrste paganske obitavaoce Evrope, proglasili demonom i neprijateljem Hrista.

OVa bazična podela jedinstvene, apsolutne i za razum nedokučive božanske realnosti, na dva manifestovana aspekta predstavljena u vidu boginje i boga, čini osnov veštičije tealogije (od Tea - boginja). Veštičija religijska misao, dalje, razvija ideju o dva oblika ispoljavanja rogatog boga. Veštičiji bog se, bilo kako da je shvaćen i doživljen, po veštičijem mitu rađa, umire i doživljava ponovno rođenje. Boginja, za razliku od njega, nikada ne umire. Ona se samo menja, bilo da je shvaćena kao načelo plodnosti oličeno u vidu Majke Zemlje, bilo kao lunarni princip ovaploćen u predstavi o njoj kao o kraljici nebesa. Ona je uvek prisutna, ne baš uvek u istom obliku, ali ona je uvek tu.

PRAZNICI VEŠTICA

Veštičarstvo, baš kao i ostale religije, svoje religijske aktivnosti zasniva na ceremonijalnom proslavljanju praznika. Veštičiji praznici 'pričaju' mit o boginji i bogu. Postoji osam takvih praznika. To su: 31. oktobar - Samhain, 21. decembar - Yule, 2. februar - Imbolg, 21. mart - Eostre, 30. april - Beltaine, 21. jun - Litha, 2. august - Lammas i 21. septembar - Modron. Ovi praznici se još nazivaju i sabati.

Veštice 21. decembar, 21. mart, 21. jun i 21. septembar smatraju manjim sabatima, kojima dominira rogati bog u aspektu boga Sunca. Simbolika ovih praznika i ovog kružnog božanskog ciklusa je relativno jednostavna za razumevanje. Bog Sunca umire i ponovo se rađa 21. decembra. Odrasta, postaje polno sposoban i oplođuje Majku Zemlju. Na vrhuncu svoje snage je 21. juna, a to je istovremeno i dan kada je Zemlja najbliža Suncu i kada je dan najduži. Od tada počinje da slabi njegova moć da bi, konačno, 21. decembra, kada je dan najkraći i Zemlja najdalje od Sunca, umro, i istovremeno se ponovo rodio. I, tako, beskonačno u krug.
Koncept rogatog boga kao personifikacije prirode i plodnosti, je mnogo složeniji za razumevanje i uključuje predstavu rogatog boga kao boga rastuće godine (koji je u mitologiji poznat kao kralj Hrast) i kao boga opadajuće godine (u mitologiji poznat kao Sveti kralj). Obilje informacija o ovim vidovima drevnog, evropskog, paganskog boga mogu se naći u 'Zlatnoj grani', kapitalnoj studiji o magiji i religijskom životu primitivnih društava, koju je napisao Sir James George Frazer.
Kralj Hrast i Sveti kralj su večito suprotstavljeni rivali, koji uvek u istom periodu godine ubijaju jedan drugog. Tako 21. decembar obeležava kraj vladavine Svetog kralja i početak vladavine kralja Hrasta. Kralj Hrast, pak, umire 21. juna i tada njegovu vladavinu preuzima Sveti kralj. Veštičiji mit tako reprezentuje ciklus plodnosti, a samim tim i najfundamentalnije odnose koji postoje u prirodi.

RITUALNA NAGOST

Veštice sabate slave unutar magijskog kruga i to, najčešće, čine u prirodi na otvorenom. Samo proslavljanje uključuje brojne ritualne radnje, kojima se dočarava sveti mit o boginji i bogu, ali isto tako i ples, pesmu i gozbu. Veštice i vešci svoje rituale izvode potpuno goli, izuzmu li se ritualni nakit i podvezice, kojima se označava hijerarhijski stepen veštice. Za ritualnu nagost postoji više razloga. Veštice tvrde da odeća ometa kontaktiranje suptilnih energija prirode, koje su važne kako u religijskom tako i u magijskom smislu. Sa druge strane, ritualno odbacivanje odeće pred drugima znači i odbacivanje osećaja stida zbog vlastite golotinje, kao i osećaja krivice, koji mnogi ljudi imaju u pogledu seksa.

Veštice veličaju gola tela, u njihovim publikacijama se mogu naći i adrese nudističkih plaža i udruženja, dok seks smatraju prirodnim, lepim i potrebnim. Za veštice ne postoji nikakav koncept prvobitnog greha zbog kojeg bi ljudi trebalo da ispaštaju. Naprotiv, veštice smatraju da ljudi treba da uživaju u svemu što im život pruža, a nije štetno i ne ugrožava druge ljude. Govoreći rečnikom moderne psihologije moglo bi se reći da ritualno odbacivanje odeće predstavlja i odbacivanje persone. Pod personom se podrazumeva naša fasada, to jest način na koji se predstavljamo javnosti ne bi li o sebi stvorili određeno mišljenje. To može uključivati: nasilnost, robustan nastup, obrijanu glavu, kombat jaknu i Dr.Marten's čizme mladog skinhedsa, pozersku depresivnost, deklarativnu fasciniranost crnom magijom, make up u egipatskom ili Nosferat stilu, crnu odeću i čudan nakit kllinke koja se loži na gotik rok, ili, pak, odlazak na tenis, vožnja skupih kola, letovanje na mondenskim mestima, urednu frizuru i skupo odelo nekog japija.
Odbacivanje persone predstavlja prvi korak u pravcu našeg istinskog ja, u pravcu onoga što stvarno jesmo i što označava konačni cilj prema kome svako ide, bio svestan toga ili ne.
Veštičiji sabati predstavljaju, upravo, putovanje ka tom cilju. To je način na koji se veštice približavaju, kako na svesnom tako i na nesvesnom nivou, univerzalnim kosmičkim principima. Ujediniti se sa tim principima, potpuno ih shvatiti i iskusiti, znači biti jedno sa celokupnom prirodom i svekolikim životom, sa večnošću i bezgraničnošću života. Pripadnici nekih drugih duhovnih sistema bi to nazvali samorealizacijom.

Da bi to postigle, veštice pored sabata slave i takozvane - ešbate, odnosno noći punog Meseca. Tokom tih lunarnih dana, proslavlja se energija boginje, prizemljuje se i kanališe, tako što se ispolji kroz vešticu-sveštenicu koja vodi ritual. Ešbati su za veštice izvanredno vreme za bacanje njihovih vradžbina. Veštice sem proslavljanja sabata i ešbata izvode i sedam planetarnih rituala, kao i brojne druge rituale koji imaju za svrhu kontaktiranje duhova zvanih elementali, kao i ostalih entiteta koji nastanjuju visoki svet onostranog. Takva bića, kada veštica jednom ovlada radom sa njima, mogu biti veoma korisna. Pored toga što podučavaju veštine poput magije ili lečenja biljem, ovakva bića mogu čuvati od crnomagijskog napada one koji sa njima rade, davati informacije o stvarima koje se dešavaju na udaljenim mestima, odnosno upozoravati na približavanje nekog drugom entiteta iz sveta onostranog. Naravno, rad sa takvim nematerijalnim bićima nije karakterističan samo za veštice, već se sreće i u mnogim drugim sistemima i tradicijama.

SEKSUALNO VEŠTIČARSTVO

Seks za veštice nije samo način zabave i relaksacije. On predstavlja i način da se doživi snažno religijsko iskustvo. Sam centar veštičijih misterija i vrhunac veštičijeg religijskog rada predstavlja seksualna magija, koju izvode veštice i vešci najvišeg stepena. Veštice tvrde da je to istovremeno i ključ koji otvara vrata kraljevstava duha i istinskog duhovnog postignuća.

Za veštice se obično vezuju ljubavni napici i bacanje vradžbina. Taj magijski aspekt veštičarstva jeste bitan, ali nije i primaran. Veštičarstvo je prvenstveno religija i ima za cilj uspostavljanje zajedništva sa boginjom i bogom, što drugim rečima kazano znači da bi svaka veštica, nakon višegodišnjeg rada, trebalo da doživi duboko religijsko iskustvo, to jest, prosvetljenje.
Vradžbine su, sa druge strane, veoma značajan deo treninga i rada svake veštice. Bacanjem vradžbina, veštice nauče da steknu samopouzdanje, da same sebi kreiraju sudbinu i tako postanu aktivan činilac u vlastitom životu. Iskusne i prosvetljene veštice su, pored toga, tradicionalno tokom proteklih vekova služile zajednici kao vidarice, babice, savetodavke i vračare. Tako je i dan danas. Moderne veštice ističu da svojim vradžbinama pomažu ljudima i da, nikada, ne bi uradile nešto što bi nekome naudilo ili, pak, bilo izvedeno protiv nečije volje. Posebno naglašavaju da se svi njihovi rituali izvode sa visokom dozom etike, kao i to, da nijedna veštičja operacija ne uključuje prinošenje krvnih žrtava u bilo kom obliku.

UDRUŽENJA VEŠTICA

Veštice se udružuju u takozvane kovene, koji se, obično, sastoje od trinaest članova. Svaki koven je autonoman. Ne postoji nikakva veštičja crkva, kao ni nekakav centralni veštičji autoritet. Na čelu svakog kovena se nalaze Velika sveštenica i Veliki sveštenik. Koveni predstavljaju radni prostor za grupno upražnjavanje veštičije religije, ali i mesto gde starije i iskusnije veštice uče mlađe tradicionalnim veštičijim znanjima i veštinama. Nova veštica najpre biva upućena u to kako da otvori i zatvori magijski krug zaštite, kako da prizove sile elemenata, te kako da posveti so, vodu i ritualni prostor. Kasnije, veštičija obuka podrazumeva sticanje znanja o kontrolisanju duhova, razvijanju vidovitosti, upotrebi biljaka (kako u magijske tako i u fitoterapeutske svrhe), načinu na koji se mogu prizvati božanstva, bacanje vradžbina i ostale veštine.

Pošto je veštičarstvo religija zasnovana na ličnom religijskom iskustvu i ina slobodnoj volji pojedinaca, ono ne poznaje nikakav oblik preobraćanja ili misonarstva. No, uprkos tome, veštičarstvo se širi celim svetom neverovatnom brzinom. Tome su najviše doprineli Gerald Gardner, Doreen Valiente, Janet & Stewart Ferrar, Margot Adler, Starhawk, Silver Raven Wolf i De Anna Alba, priznati veštičiji autoriteti čije se knjige prodaju u tiražima od više stotina hiljada primeraka. U zemljama, koje spadaju u englesko govorno područje, izlazi više od tri stotine različitih veštičijih magazina, od kojih su najpoznatiji: Circle Network News, The Wiccan, The Quest, Wood&Water, The Harvest, The Unicorn, Fireheart i drugi.
Mada veštice ne vole da popularišu svoju religiju koristeći poznata imena, pouzdano se zna da je legendarni Džim Morison, pevač grupe The Doors, prošao kroz ceremoniju veštičijeg venčanja, kao i to da je Stivie Nicks, iz poznate rok grupe Fleetwood Mac - veštica. Da li je i američka filmska zvezda Brigitte Nilsen veštica, teško je reći, ali nije isključeno s obzirom da je reklamirala mrežu salemskih veštica.

Veštice ne postoje samo u Americi i u Engleskoj. U Nemačkoj, veštice imaju nekoliko svojih magazina od kojih je najpoznatiji Hexenzeitschrift, koji se reklamira pod parolom 'Let's talk about Hex...'. U Holandiji izlazi veštičiji magazin pod nazivom Wiccan Rede. U Finskoj, veštice imaju svoju izdavačku kuću u okviru koje izdaju knjige i magazin Starlight. Veštičiji koveni su formirani i u Brazilu, Ukrajini, Rusiji i mnogim zemljama sveta.

U Japanu je veštac Ikari Segawa osnovao organizaciju pod imenom The Pagan Project, koja distribuira materijale o veštičarstvu i organizuje kurseve na tu temu.
No, začuđujuće je da se veštičarstvo najbrže i najsilovitije širilo u jednoj bivšoj socijalističkoj zemlji - Mađarskoj. Mađarske veštice, kojih ima više od deset hiljada, mogu se pohvaliti da je njihova religija i zvanično priznata od strane njihove države. U Mađarskoj, takođe, izlazi i veštičiji magazin koji se zove Arianrhod Boszorkany. Kako stvari stoje u našem susedstvu, ko zna, možda se veštice ubrzo pojave i među nama, ukoliko ih već i nema, samo što se ne oglašavaju i drže u tajnosti.